Ništa lično

Dobri Milovan postao je istorija. Nad njegovom slabašnom, od tranzicije umornom, svake muževnosti lišenom figurom, uzdigao se u svom sjaju, snazi i moći 16. veka bradati, ćelavi Sulejman u zlatnom kaftanu sa handžarom za pojasom (nekad i dva, kako mu ćeif). Sva istorijska emancipacija, borba za jednakost polova i rodno-građanske slobode pale su pred naletom testosteronske bombe u vidu ekranizovanog alfa-mužjaka iz daleke prošlosti.

Samopouzdanje i zdravlje pokojnog Milovana, istina, načeli su i Hoze Armando, Ignjacio, Luis Rikardo (oprostite ako sam omašio neko ime) zatalasano crnih kosa, preplanuli i mišićavi vlasnici desetina kvadratinih kilometara plantaža i krda konja u savanama Južne Amerike. Svi ti Hozei i Luisi nešto više od deceniju potpaljivali su ohlađeni libido srpskih domaćica (ali i tinejdžerki) koje su, poluotvorenih usta buljile u televizor gde po cirka sat vremena dnevno neka lepojka balavi na dlakavim grudima dotičnog dase.

Pa, dobro, da im čovek i ne zameri to projektovanje u svet gde neki lepi, hrabri i odvažni (uglavnom bogati) muškarci 18 sati dnevno troše na borbu za svoju voljenu, pa što sami, što zajedno s njom sline nad kletom sudbom što ih razdvaja. Koja ne bi poželela da iz basne u kojoj živi, odleprša u pomenutu bajku?

Ali, onda, kroz neke, po svemu sudeći još ne zatvorene civilizacijske pukotine sa istočne strane Srpstva, među heroje iz španske sapunice umešale su se i njihove kolege iz Turske.

Još od samog početka izgledalo je kao da nikada nisu ni odlazili. Ustvari kao da su otišli na privremeni rad u Malu Aziju, pa se brže-bolje preko Bosfora vratili u domicilne predele da nadoknade propušteno. Među svim tim junacima, Halit Ergenč, proćelavi Turčin sa bradom od  7-10 dana, ušao je među Srpkinje suvereno, kao u svoj harem, izazivajući uzdahe i svakojake lascivne komentare. Bilo kakvo protivljenje ovoj tvrdnji demantovano je surovom statistikom koja je pokazala da svaka serija u kojoj se pojavio, a naročito ova poslednja „Sulejman veličanstveni“ postiže vasionsku gledanost iz dana u dan.

Muževnost u Milovana, olinjalog sprskog mužjaka, koja se prilagođavala i menjala već prema zahtevima osamdesetih, pa devedesetih, decenije „demokratskih promena“, više ništa nije moglo da sačuva. Ne tako davno i  Milovan je ličio na Sulju, dlakavog mačo tipa, onda su ga devedesete obijale upasale u trenerku i obule Nike Air Max, da bi ga najzad, od 2000. naovamo kalupili i depilirali po „evropskim standardima“. I u toj prebrzoj metamorfozi muškosti, poklekao je prvo pred Hozeom, onda pred Sulejmanom.

Za Milovana, pokoj mu duši, nije ni čudo. Mene čudi kako je Halit, alijas Suljo (što liči mog komšiju autolimara) isplivao svojom seksualnom pojavom među Srpkinjama željnim zapada. Da li je svo to preglasno zagovaranje rodne ravnopravnosti, poništavanja balkanskog šovinizma i svih obeležja nekih naših „Milovana“ ustvari bilo samo foliranje. Jel to neki haremski gen proradio u našim ženama pa se „pale“ na tiranina pred kojim kleči svih njegovih 80 ženki i od kojih se svaka nada da će baš njoj ukazati čast zajedničke bračne noći?

Da li Ana stvarno voli Sulejmana, il se samo pravi? Recite, da se ne lažemo!

Ništa lično

Napisano za rubriku "Da ti teča kaže" na tetka.rs

Obraz, dame moje, nisam mislio na ono šta je većini sinulo… Eto, ne znam kome bih namenio ovaj tekst… Da li majkama ili ćerkama ili tetkama. Uostalom, i ove današnje ćerke će biti mame. Ili možda neće? Biće tetke, to je bar izgledno.

Elem, pre nekoliko dana urednica „Tetke“ postavila je jedan tekst sa sajta Novosti na svoj lični Fb profil pod naslovom – Novi Sad, perverzije u školama?  Pisanija govori o osnovanoj sumnji da učenice nekih novosadskih srednjih škola „tokom velikog odmora u svalačionicama ili školskim toaletima oralno zadovoljavaju svoje vršnjake“. Naročito zimi, u drugoj smeni, svedoči jedna curica, igraju se „kamene face“.

Reč je o klasičnoj tabloidnoj patki koju urednici izvuku iz šeste fioke, u dobrom maniru bulevarske štampe, taman toliko da boranija od novina tog dana postane boranija s mesom, pa da se lakše proguta njen bljutavi sadržaj.  Ipak…

Na takav tekst mogao bih da očekujem svakojake komentare, ali me je, priznajem, iznenadio komentar urednice  „Tetke“  koja veli – ne veruje kako je grupni felacio masovna pojava kod srednjoškolki i kako to sve nije tako crno… Nije, draga moja M, tako davno bilo tvoje đačko doba. Za dvadesetak i koju godinu nismo se baš nešto odlepili od patosa što se tiče kulture, životnog standarda obrazovanja… Ali ima u čemu jesmo. Pogađaš?

I u tvoje vreme se pušilo u školoskoj klonji, sećaš se? Naravno cigarete su se pušile… Bilo je to opako zabranjeno i opako zanimljivo. I krilo se. Barem od profana, od roditelja, komšija… Naravno da nije poređenje. To je ironija. Biće ipak, da si ti, draga moja M, moralno „omatorila“ daleko više nego fizički.

Vidiš, danas se, da ti teča kaže, više ništa i ne krije.  A ti to ne primećuješ, da li zato što to ne želiš da vidiš ili zato što, kao i svaka normalna žena, ne možeš sadržaj gorepomenutog teksta da povežeš sa stvarnošću. I pošto ne veruješ da je istina, onda nisi ni u stanju da vidiš u kakvim fekalijama plivamo.

‘Ajde da se sad vratimo malo na pušenje. Sećaš se sigurno neke keve od tvoje drugarice koja je nekad izgovorila sledeću ili veoma lsičnu konstrukciju:

-  „Ma, neeeee, otkud bi moja (dodaj ime po želji)!? Draga, pa ona ne može da podnese otac kad joj zapali cigaretu! Sve prozore na stanu otvori! Dobro, ja znam da to neke devojčice rade, ali moja (…) ne!“

Jel da, da je bilo primera?

Danas možda nisi u ulozi majke neke od tih klinki, hvala Bogu, ali opet misliš da su to izdvojeni slučajevi. Ne želiš da veruješ kao ni te neke „praistroijske mame“ da bi njihove mezimice „to“ stavile u usta! I to pred svetom?!

Onda nije bilo mobilnih telefona sa kamerama, ali danas je pun internet maminih devojčica u ful HD rezoluciji! Pa ako koza laže… Ne laže rog.

E, pa bojim se da je danas, naročito u mnogim školama (čast retkim oazama kućnog vaspitanja) teže naći normalno vaspitano i moralno žensko dete od one koja će da klekne ili kako joj već zgodno. Sad, dal je veliki ili mali odmor, park, diskoteka… šta menja?

Nije da morališem, ali gadno me nervira što vi pametne, obrazovane majke, tetke, strinke… ne vidite ili ne želite da vidite kako se tinejdžerke danas ponašaju. Ne možete da verujete da su seksualno iskusnije od vas? Pa, počnite! I probajte da im skrenete pažnju da iako nije sapun, može da se potroši… Znate, ono što nije „ono“… Inače buduće mame i tetke skoro da neće imati čemu da se začude kao vi danas. Sve će im to biti već viđeno…

Ništa lično.

Tekst je napisan za portal tetka.rs 

Savet i voda se ne nude, kažu, već se daju isključivo kad vam ih neko traži. Naučio sam da to posebno za dame važi, pa sam se ograničio i uglavnom nudio vino, a savetovanja izbegavao. Al me vaša Tetka zamolila da  naškrabam koju, drage moje, koje se pronalazite u onoj „lete mi lete tridesete“. Niste iz te priče? Onda ništa. Tekst nije za vas.

Znate onu od naše snajke Severine? Pa, naravno!

A, otpevala je Seve, da vam kaže teča, alal joj vera! Onako zavodnički, višeslojno i višesmisleno. Sad, da li joj se njena privatna bajka dogodila kako pesma kaže, to kamere nisu ovekovečile. Iz njenih ranijih video-radova znamo da mladoženji ima da bude ko u bajci … ili u raju (al’ onom muslimanskom – Dženetu, ako znate na šta mislim).

Elem, moge su cure, kada je snimak telesne ljubavi drage nam pevačice dospeo u javnost, kako bi je odbranile i podržale, obukle majicu sa
natpisom „Sve smo mi Seve“. Dobro, i meni je (iako priznajem da sam odgledao snimak) donekle bilo neukusno razvlačenje nečije intime po internetu… Kao da to svi ne radimo?! (Pa mi palo na um da obučem majicu sa likom onog mačora što ju je ugostio na jahti) I zato mislim da je taj natpis bio ok. Ipak, neke su javne žene (one kojima je posao pojavljivanje u javnosti), ali i one koje to nisu, preozbiljno shvatile poruku, pa su kao „slučajno“ napravile po koji snimak sebe i svoga dragana u vrtlogu sladostrašća.

Ali, da li su baš sve one Seve? Severina se, uprkos snažnom publicitetu svog home-videa udala za Milana, našeg “poduzetnika”,  skućila, rodila dete (da je živ i zdrav, ime moje!)… Jednom rečju, ostvarila se i u toj, prirodom predodređenoj ulozi, pored sjajne karijere koju je već izgradila. Samo se poželeti može, zar ne?

Ali, Seve je Seve, a Balkan je Balkan. Kakav je – takav je, naš je.

Mnoge su moje drugarice, poznanice i ostale koje površno poznajem dramatično dočekale tu, za njih strašnu devojačku tridesetu. Neke i nisu, mislim, bar nisu pokazale znake frustracije zbog te, ne tako važne činjenice da su razmenile „četvrtu banku“. Šta sad, čudna mi čuda, ko da je neka razlika?

Ali ima neki đavolak koji kao da upali buktinju hormonske biohemije, preispitivanja, ponekad i samosažaljevanja kod mnogih devojaka koje se do te famozne godine nisu pronašle čoveka svog života (ili nisu bile sigurme da je to on, pa su nastavile da traže). I onda, kao da pokušaju da svuku sa sebe tu, pomalo flekavu košuljicu godina koja se, bogami, prljala malo po malo još od petnaeste (ili koja godina, gore-dole). Ali to teško ide…

Sve one prekratke suknjičice, po koje piće više (da ne koristimo teže izraze), ad hoc mladići u ad hoc sitne sate, meseci ili nedelje zajedničkog života (koje devojke ni za živu glavu ne vole da nazivaju udajom, iako na to neodoljivo podseća), sav taj “seks i grad”, sav taj emancipovani “take it now, take it all” stil koji vam je servirala masovna kultura , posle iszvesnih godina prestaje da ima ukus Cosmopolitan koktela, nego se pretvara u njegov, ne tako fensi i ne tako privlačan balkanski derivat. Sve se to nekako i posle pranja vidi, jer znamo, ovi su deterženti za balkansko tržište…

Da ne filozofiram.

Nije se ovde, drage moje, barem kada je o percepciji “devojke za udaju” mnogo promenilo između generacija vaših baka i vas. I dalje su ovi, neemancipovani, Homo Balkanikusi skloni da posle svih momkovanja, ludovanja i otkidanja za nekom famme-fatale, ožene neupadljivu, smernu (zli jezici bi rekli seljančicu), kojoj je suknja iznad kolena vrhunac erotike… Reći ćete da su zatucani, glupi.. Verovatno i jesu. Ali, može im se, zar ne.

I onda, gledam opet te moje prijateljice, kako menjaju autfit – zakopčavaju se, produžavaju suknje i haljine, pričaju kako su od bombardovanja apstinirale i baš njega čekale da popuni sve (ali bukvalno sve) praznine njihovog života na kojima se nahvatala “emotivna” paučina… Te dame ponekad nisu svesne da je onaj koji bi takvu priču progutao – kamen temeljac njihove životne propasti…

Ima primera, ne kažem da nema, onih koje su se, posle deceniju i po, (nečega) “prodale” kao smerne i fine baš po ukusu ovdašnjih prosečnih
mladića (muškarci su toliko bezobrazni da sami sebe zovu mladićima do 40, ali dobro). Ali takve bajke obično nemaju srećan kraj. Ozna sve dozna. I onda nastaju problemi…

U tome i jeste graška. ne treba se uklapati u kliše. To što vas Homo Balkanikus neće, “’oće drugar njegov”! Treba da znate da uvek na ovom svetu postoji neko ko će vas i želeti i voleti onakvu kakve jeste bilo da ste smerne ili ne tako smerne. Jer ne postoje ni mane, ni vrline, nego samo osobine. Niti ste sve vi Seve (hvala bogu), niti je svaki od nas Milan (opet hvala Bogu), a budimo realni (što bi rekao Kazo iz “Bitangi i preinceza”) većini od vas se ne bi ni svideo  Kosmopoliten, samo se folirate, džaba vam Keri Bredšo!

Ljubi vas teča! 

Ništa lično

(tekst je napisan za portal Tetka.rs )

slika je ukradena sa sajta http://www.sodahead.com

Moja generacija rođena 1982. godine bila je poslednja kojoj su u prvom razredu osnovne škole natakli pionirske kape i jarko crvene marame. Bio je to prvi čin inicijacije u socijalizam - društveno-politički i ekonomski sistem koji je već tad izvesno imao metastaze na svim vitalnim organima. Zaklinjali smo se, kao vojska hipnotisanih patuljaka Drugu Titu, Ivi Loli Ribaru, kuriru Pete čete – i svima njima koji odavno nisu bili živi, a čijom smo zaslugom slobodno hodali po šumama i gorama naše ponosne zajednice svih naroda i narodnosti. Njima i još nekima, rečeno nam je, treba da budemo zahvalni što svaki dan jedemo čokoladu, nosimo „Simod“ i „Adidas“ patike (slovenačke), idemo na more svake godine dok deca u Rumuniji nemaju šta da jedu.

I zasita, te godine, moji su u školu doneli veliku kartonsku kutiju, punu svega i svačega, koja je kao humanitarna pomoć trebalo da se šalje gladnim rumunskim drugarima koji mesecima nisu videli, a kamoli jeli čokoladu. Sećam se kada mi je mama stavljala ruku preko očiju da ne vidim televizijski snimak na kome nekog čiku u šubari i njegovu ženu streljaju neki vojnici. Rekli su mi, da je to Čaušesku zbog koga ta deca u Rumuniji apstiniraju sa slatkišima, pa mi nije bilo žao što su ga upucali.

Divno je bilo verovati te 1989. godine, da je zemlja u kojoj živim velika i važna, da ima hiljade aviona i tenkova koji mogu da „pobede sve koji nas napadnu“, da je najjača u košarci, fudbalu, rukometu... i da su nam svi na svetu ili prijatelji ili nas se plaše. Slušao sam, očiju kao u lemura, strica koji je pričao kako je u Africi dovoljno da kažeš dve reči „Tito“ i „Jugoslavija“ pa da budeš siguran da ćeš imati šta da pojedeš  i da tebe niko neće pojesti. Čudio sam se pričama da si u našoj zemlji mogao da legneš bilo gde na klupu i da te niko neće dirati ni opljačkati preko noći (mada mi nije bilo jasno što neko spava na klupi kad svi imaju kuću). Divio sam se crvenom pasošu za kog su stariji pričaki je „najjači na svetu“, pa sam ga svremena na vreme krišom uzimao iz fioke u spavaćoj sobi kao neku relikviju, bez tačne predstave u čemu se sastoji njena „snaga“... Nisam tada razumeo šta to znači da nam je prosečna plata kao u Španiji ili Italiji... Posle sam shvatio.

Na žalost, taj crveni pasoš, posle te 1989. godine nikada nije ni izašao iz fioke u spavaćoj sobi, hiljade aviona i tenkova su počeli da pucaju jedni na druge, a ono što se dogodilo drugarima u Rumuniji postala je i naša stvarnost.

Ove godine moja generacija puni tridesetu. I ja najradije ne bih pisao o tome šta se događalo u međuvremenu. Svi znamo.

Juče smo postali kandidati za Evropsku uniju, državu ili zajednicu država sloboda, socijalne pravde, jednakih prilika, koja po mnogo čemu podseća na onu kojoj smo se kao patuljci divili. Jedan evropski parlamentarac okarakterisao je to  kao glupost jer su se, kako kaže, Srbi i Hrvati do nedavno ubijali međusobno u ogromnim brojkama samo da bi živeli u odvojenim državama, a danas čine sve da ponovo žive zajedno u sličnoj, samo još većoj državi... To je njegovo gledište.

Razmišljajmo ovako - ako se ispostavi da tumor od koga danas boluje ta velika i moćna Unija nije maligni u fazi metastaze i da naša država nastavi da ispunjava sve uslove (ali sve) koji joj se predstave, procene kažu da bismo i mi mogli postati deo EU 2020. godine. Do tada će poslednja generacija pionira imati... saberite koliko godina.

Drugovi pioniri, i vi koji tu čast niste dočekali, neko nas je opasno zajebao obećavajući nam budućnost veoma nalik prošlosti naših roditelja... Jedan moj drug na tviteru rekao je da se između te njihove bajkolike prošlosti i naše nedosanjane budućnosti nalazi vakuum. Ja mislim da je nešto drugo, ali nije važno... čemu još nema konačne mere jer je ta željena prošlost još daleko od naše budućnosti.

Drugovi pioniri, biće da smo mi zajebali sami sebe.

Ništa lično

Slika na početku teksta preuzeta je sa http://forum.krstarica.com/showthread.php/390219-AJMO-PIONIRI-I-PIONIRKE-I-SVI-KOJI-SU-TO-U-SRCU/page15

Moj profesor psihologije, legenda od čoveka, počasni akademik Ruske Akademije nauka, ispričao nam je onomad na jednom od svojih predavanja sledeću priču. Probaću da je parafraziram.

Sedeo sam nedavno sa mojim prijateljem u kafani. Sa nama je bila jedna dama za koju smo obojica osnovano sumnjali da joj moral nije najznačajnija karakterna odlika. Posle nekoliko pića, priča o životu, muško-ženskim odnosima i još po nečemu, taj moj prijatelj je upita:

- Da li bi ti spavala samnom za 100 evra?

- Ne bih! – kao iz topa odgovori ona, gotovo uvređena.

- A za 200?

- Ne!

- A, za 500 ili možda 1000? – bio je uporan prijatelj.

Sagovornica opet odgovori odrično.

- A, za 2 hiljade? Šta kažeš?

- E, za 2.000 evra... bih! – reče ona, kao na kraju neke licitacije.

Onda moj prijatelj izvadi iz novčanika i pruži joj novčanicu od 10 dinara i reče – Hajdemo!

- Kuda? – zbunjeno će ona – Zar se nismo dogovorili za 2.000 evra?

- To da si k..va, to smo se dogovorili. Ostalo je trgovina!

Naravno da nas je u tom trenutku više interesovalo da li je „pao dogovor“ budući da je adolescencija u drugi plan stavila poentu priče premudrog profe.

Danas, veoma često, gledam javne ljude, ali i one koji nisu javni (mada je kod ovih prvih to očiglednije) i zaključujem da se evolucija mišljenja, ideja, načina života i svega za šta se zalažu nije mogla dogoditi za tako kratko vreme... Nešto je prevagnulo, nešto je bilo katalizator. Nije reč samo o boji kravate, dužini suknje, stavu o homoseksualcima ili Kosovu...

Mnogo toga se kopernikanski okrenulo naglavačke, pa oni što su se juče u jedno kleli danas se u drugo kunu, oni kojima je krv bila crveno-bela danas otkrili su da su im trombociti ustvari crni ili crno beli, da im brat nije brat, kum nije kum... I sve je to nekako direktno ili indirektno povezano sa novcem. Il mi se to samo čini?

Ne sumnjam da svako može da se seti mnoštva primera u napaćenoj zemlji Srbiji. I ako se seti neka to za sebe zadrži.

Onda mi na pamet padne, opet jedna, malo vulgarna dosetka iz naroda - o čoveku koga je priterala velika nužda negde na putu, ali on nije imao gde da je obavi nego tu. Pošto je kraj druma žbunje bilo veoma gusto, nije mogao ceo da se sakrije. Nesrećnik je bio u dilemi da li da u šipražje gurne zadnjicu ili glavu. Po glavi će ga svako poznati, a po dupetu možda i neće... U toku tog razmišljanja sadržaj je završio – u gaćama.

Kada ideje evoluiraju, a poštenje devalvira, sadržaj nikako ne sme završiti u gaćama. Obično oni najpošteniji nemaju baš puno prilika da to poštenje i pretvore u nešto čvršće, opipljivije, pa grabe priliku. Sad, dilema je, šta okrenuti prema drumu. Sakriti lice ili ono drugo...

Čini mi se da većina javnih ljudi narod gleda pravo u oči dok se u žbunju dešava ono što svi znaju da se dešava. Srećom, tu uskače PR koji kaže –

- To što smrdi nije posledica onog što ja radim. To se uneredio onaj pre mene. Eno ga! Pobeže niz drum! 

Ništa lično

... Ne znam kako da opstanemo ako nemamo neko zrno. Ne znam čega... Koje se ni u reci, ni u moru, koje se ni u otrovu, ni u krvi neće rastvoriti, ni promeniti, koje će i u raju ostati ono što je bilo u paklu. I masline i loza i pšenica, sve bi nam niklo iz tog zrna da ga imamo ... izgovorio je pokojni Miloš Žutić u liku kneza Lazara Hrebeljanovića u sceni mitske večere uoči Vodovdana 1389. godine. Zbog te i još nekoliko rečenica oprostio sam Zdravku Šotri što je boj na Kosovu ovekovečio istoimenim niskobudžetnim filmom.

Imamo li mi to zrno?

Ima li te univerzalne vrednosti u amorfnom istorijsko-geografskom fenomenu zvanom Srbija koja bi svima nama bila podjednako sveta? Dajte nešto iz prošlosti ove zemlje ili njene sadašnjosti (što je teže pronaći) čemu se neki korov preko medija neće (smeti) narugati! Ne mora to biti - jezik, vera, vojska, Karađorđe, Stefan Nemanja... Neka to bude nacionalni kamen, nacionalno drvo, bilo šta! Ali da Zakon kaže - na to se ne sme pljuvati ili...!

Reći će neko da sam protiv slobode govora. O, ne! Ja nisam protiv slobode govora, ja sam za slobodu odgovora!

Kako živi organizmi brane svoj integritet od parazita, bakterija i ostalih štetočina raznim vanrednim stanjima unutrašnje biohemije, tako i sva normalna društva u određenom trenutku aktiviraju svoj prirodan odgovor na bolesti koje ih napadaju. Ili umiru!

Rekao bih da naše društvo i naciju napada svojevrsni sindrom stečene imunodeficijencije iliti društvena, nacionalna SIDA! Taj opaki virus ubija upravo našu mogućnost da se kao društvo branimo od njega i njemu sličnih boleština! Taj virus se ugrađuje u komunikacioni kod gde reč NACIJA gotovo poprima prizvuk nečeg lošeg, agresivnog, genocidnog ... ta bolest relativizuje i ismeva sve što nas je biološki i kulturološki sačuvalo na ovim prostorima od 7. veka... A sačuvali su nas i knjiga i mač.

Svaki normalan čovek umoran je od medijskih pojava koji/e nas ubeđuju da svaka srpska beba koja se rodi treba nosi krivicu dela nekih bezumnika iz 1995. godine... od glumica koje su spremne da snime i porno film samo da bi plastičnije dočarale kako su Srbi tokom celog rata u Bosni samo silovali i zlostavljali nesrećne žene islamske veroispovesti... (Pri čemu mislim da bi svakog ko je takvu stvar uradio trebalo kastrirati! Bez anestezije!)

Treba nam, dakle, to zrno, duhovni, kulturni, istorijski entitet iznad koga je crvena linija tolerancije, zakona, strpljenja, dobrog ukusa, morala ... linija odgovora.

PS Kad sam pomenuo onu glumicu, nisam mislio na Anđelinu, mada to ne bi bila loša ideja...

Ništa lično

Sinoć ili ako hoćete, jutros,  film „Milk“ na Nacionalnoj televiziji emitovan je sa oznakom 18+... Ovaj post je davno napisan i čekao je, možda baš ovaj trenutak mog čuđenja i nerazumevanja stvarnosti da bude objavljen. Dakle ... ponovo naslov -

Moj drug je gej

Nikada mi to nije otvoreno rekao (umalo da kažem priznao). Nadam se, ustvari verujem, da je osetio da to nije tema o kojoj treba da razgovaramo. Verujem i u to da zna da, čak i kada bismo o tome pričali, izgovoreno ne bi ni za jotu promenilo ono što jedan o drugom mislimo.

Ko je, dakle, on? Naravno da neću reći njegovo ime. Reći ću samo da je reč o obrazovanom, inteligentnom, intuitivnom, kulturnom mladom čoveku koga ljudi u njegovoj okolini vole i koji veoma dobro radi svoj posao. Posle ćemo se vratiti na ovo što sam napisao.

Šta bi se, na primer, dogodilo kada bih i rekao ko je on. Prvo, verovatno bih ga izložio riziku da ljudi koji ne misle kao ja počnu da ga gledaju drugim očima ili da, u najgorem slučaju, neki mladi „navijač“ motkom, nogama i rukama na njemu pokuša da dokaže lepo hrišćansko, porodično vaspitanje.

Zamislite, taj čovek, iako je gej, nikada ne bi gologuz ili skaradno obučen šetao centrom Beograda niti bilo kog drugog grada kako bi ostatku sveta pokazao svoje seksualne sklonosti! Znam i to da ne podržava nikakvo paradiranje slične provinijencije i da bi mu bilo podjednako bezprizorno da se, recimo ja, pojavim na javnom skupu u kome pravim teatar od moje nesumnjive ljubavi prema ženama. On je pristojan čovek i gleda svoja posla! (što i od drugih očekuje)

Vratite se sad, tri pasusa u nazad i dobićete odgovor na pitanje zašto je on moj prijatelj i ne samo moj. U klasifikaciji, a najpre gradaciji ljudskih osobina postoji nekoliko desetina ili stotina stavki koje bi trebalo da se nabroje dok se ne dođe do toga sa kim određena osoba voli da se kreše! Upravo zbog toga nikada neću moći da shvatim porive populacije koja nije heteroseksualna da u prvi plan i iznad svega stavlja upravo tu svoju osobinu. Ubeđen sam da među njima ima veliki broj osoba sa mnogo kvaliteta koje treba podeliti sa društvom pre činjenice s kim i kako provode intimne trenutke.

Da li je bilo kom čitaocu ovog teksta bitno sa kime sam ja spavao sinoć? Ne verujem. Ili još bolje pitanje – šta bi se dogodilo, kada bi se na primer, Novak Đoković javno izjasnio kao homoseksualac ? Da li bi to umanjilo njegvu sportsku veličinu ili privrženost Srbiji? (izvinjavamo se Novaku na plastičnom primeru)

Izgovora niti opravdanja ne mogu da nađem ni za one koji se u ime Boga štanglama i kamenicama zaleću na policiju i šarenu paradu. Za njih je, kao što sam jednom prilikom napisao, prevaspitavanje u vidu prinudnog rada ili vojničkog drila na kome bi brusili svoj sirovi patriotizam.

Zapitajmo se, najpre mi, takozvani normalni iliti heteroseksualni, da li smo uvek dali prostora i onim drugima da pokažu koliko su dobri ljudi, profesionalci, koliko su humani, požrtvovani i društveno korisni? U tu kalkulaciju ubacimo stvarno značenje reči tolerancija. To je ono, znate, što pristojno podnosite, iako vam se ne dopada.

Verujem da bi moj drug uvek bio deo pokreta ili, ako baš hoćete parade, protiv svake diskriminacije, pa i one koja proizilazi iz negativnog odgovora na retoričko pitanje iz prethodnog pasusa. I zbog toga što delim to njegovo mišljenje, ne osećam se manje Srbin, manje hrišćanin ili manje muškarac!

Ništa lično.

Nekada me pojava, sama po sebi, ne iznervira ni upola koliko odijum koji izaziva. Evo primera.

Fejsbukom nekoliko dana kruži fotografija (koja je, navodno bila na nečijem FB profilu) na kojoj dve osobe – muškarac od nekih 45 godina i devojka najmanje upola mlađa, sede jedno pored drugog, priljubljenih obraza, negova ruka oko njenog vrata zaštitnički obavijena. Odozgo na dole gledano, u prvoj trećini slike nema ništa sporno - dve glave, starija muška i mlađa ženska, prosečnog izgleda za svoje godine. Izraz lica – zatupasto zadovoljstvo. Gotovo da se ne bi mogla proceniti priroda njihovog odnosa.

I ništa tu sporno niti čudno ne bi bilo da dotični čovek (da ne kažem, gospodin) mladu damu na toj istoj slici onom drugom rukom ne drži za dojku kao da želi da pokaže da je meso, a ne silikon. Prizor dostojan gađenja. Ali i analize – socijalne, psihološke, komunikološke...

Fotografija je dospela i na wall Milana Jovanovića Strongman-a koji je istu, uz naslov „Najodvratniji tip na Fejsbuku“ objavio u CKM online. I zaista, svakom normalnom čoveku pomenuta fotografija izazvala bi odvratnost. Ali, hajde da se zapitamo šta je tu zaista odvratno, a šta je sporno.

Komentari na Milanov wall post, kao po običaju osuli su se ko pečurke posle kiše. Svi zdušno osuđuju odvratnog „mongoloretarda“, špekulišu u kakvoj su oni vrsti veze, koji su njeni motivi, a koje njegove bolesti itd... Ide se čak dotle da se po izgledu zavesa koje se vide na slici tumači da li je dotični čovek finansijer mladalačkih snova njegove prijateljice ili je po sredi ljubav neuprljana interesom.

Da li problem ove fotografije leži u:

a)      Razlici u godinama

b)      Njegovom fizičkom izgledu

c)      Zavesama

d)     Položaju njegove leve ruke u odnosu na njenu desnu dojku

e)      ili nešto peto?

Ako nekom smeta to što bi dotični dotičnoj mogao komotno da bude otac u najmanju ruku je licemerno dušebrižništvo. Još od devedesetih ovde je uobičeno (da ne kažem – normalno) da na ulici, kafićima, klubovima viđamo „zaljubljene“ parove koji ni po godinama ni po spoljašnjosti ne odgovaraju niti biološkim, niti moralnim postulatima.

S druge strane, isti ili slični komentarišu da je čovek na slici ružan. Fakat, većini se pomenuti ne bi fizički dopao, ali zar to menja i konotativno i denotativno značenje fotografije?

Da li to znači da je, na primer, Branislavu Lečiću dozvoljeno i moralno opravdano da oženi devojku od čijih je roditelja stariji samo zato što je lep i poznat?! Jel neko Miodragu Kostiću lepio etikete zato što je „šetao“ Natašu Bekvalac još dok je bila tinejdžerka? (pri čemu ni Kole, ruku na srce, nije lepotan)

Dakle u prizoru koji vidimo mogu biti sporne samo dve stvari – prvo, da li je devojka prstala da se tako fotografiše (i naravno da li je punoletna, što je već kategorija iz Krivičnog zakonika) i drugo što je slika sama po sebi vulgarna.

Meni bi bilo vulgarno i da se u istoj pozi, umesto sredovečnog tipa pored cure nalazi privlačan momak i da se umesto jeftinih zavesa na prozorima nalaze draperije u stilu Luj XIV...

Vulgarno je i ružno, dragi moji dušebrižnici,  pokazivanje intime, ponižavanje žene, to što je ona meso u rukama neke iskompleksirane budale, ko kod to bio!

Ako vam smetaju takvi prizori, zašto onda u ime morala ili hrišćanskih vrednosti ne prošetate po beogradskim splavovma ili „silikonskom dolinom“ pa ne priđete nekom ćelavom čiki i njegovoj devojčici i saspete im u lice sav prezir društva i pretnje Božjeg gneva? Nećete i ne smete. Jer ih se plašite i jer im zavidite.

Ništa lično

Još od vremena kada sam devojke posmatrao sa neporočne distance, a njihove navike doživljavao kao egzotične i avangardne, mučilo me je pitanje – odakle potiče njihova stalna spremnost da svoj izgled prilagođavaju idealu koji im je neko predstavio ili su ga same zamislile. Šminkanje, friziranje, kićenje raznim đinđuvama, sve to mi je bilo zbunjujuće i teško razumljivo gotovo kao i danas, deceniju i po posle. Kada sam skupio dovoljno godina i iskustva, počeo sam damama da postavljam razna nevaspitana pitanja, između ostalog i to – koji je pravi razlog njihove sveprisutne opsednutosti sopstvenom pojavom i da li će njome ikada konačno biti zadovoljne? Jasno je da svako, svestan svog atraktivnog izgleda, crpi sapomouzdanje iz toga, ali odgovor koji sam dobijao glasio je istovetno sumnjivo kod ogromne većine devojaka – sređujem se zbog sebe!

Ok, ako se sređuješ zbog sebe, zašto se onda ne našminkaš, utegneš i natakneš na štikle, pa onda tako, sama sebi lepa, defiluješ kroz kuću, nego to radiš samo kad ideš „među ljude“?

Znači, bitno je, pre svega, drugima biti lep, što i nije nikakav greh, naročito ako je reč o suprotnom polu. Opet, većina mojih prijateljica veoma žustro je branila stav da to svakako ne čine zbog muškaraca. Doduše, nisu rekle da se doteruju ni zbog drugih žena, ali zaključak se sam nameće. Dobro sad, da ne cepidlačimo, ima i ovih i „onih“, ali mi ćemo se zadržati na ovima koje uglavnom lažu da se ne kinđure zbog muškaraca.  One „druge“ nisu nam ciljna grupa!

Razmatrajući tu problematiku  primetio sam jednu, takođe zbunjujuću pojavu – ako je dama crnokosa ili smeđa, sasvim je moguće da će, u određenom trenutku poželeti da postane plavuša ili obrnuto. Ako je pak priroda obdarila loknicama, ona će silno vreme i novac potrošiti na ispravljanje kose, dok će ona sa ravnim vlasima gotovo sigurno maltretirati sopstvenu glavu desetinama papilotni. Zapazili smo svi, nebrojeno puta pojave da devojke ili žene iz nekog razloga počupaju sopstvene obrve, pa da ih posle nacrtaju olovkom!

Bizarno je koliko ženski rod ne veruje prirodi iako je ona, prema velikom broju njih, bila prilično darežljiva! Da stvar bude zanimljivija, one dame koje se, prema kritrijumu prirodne lepote ne bi mogle svrstati u naročito privlačne čak manje, nego one rođene lepotice intervenišu na Božjem delu! Diskrepanca bez premca!

Dobro, sad, drage moje dame, pitam ja vas, naročito vas koje niste iskrene kada kažete da se ne „ulepšavate“ radi muškaraca, da li ste ikada, te iste muškarce pitali da li je baš bilo neophodno da intervenišete na svom izgledu? Da li ste zaista morale da silikonom ili drugim građevinskim materijalima punite delove tela za koje mislite da nisu dovoljno privlačni? Da li zaista mislite da većini vas napumpane usne ili nadograđena kosa dobro stoje? Jeste li sigurne da je poljubac i dodir „toga“ jednako uzbudljiv kao kontakt sa prirodnim tkivom? Takmičite li se sa prirodom, ili međusobno u dostizanju cilja koji će vam uvek za korak izmicati?

Kako god, trebalo bi da znate da muškarci najčešće neće primetiti te, samo vama vidljive felere. Primetiće nesigurnost koju emitujete zaluđujući se mišlju da je nekome preterano važno da li vam je baš svaka dlaka na mestu ili nije.

Višnja na torti vaše spoljašnjosti, drage moje, mora biti veoma oprezno stavljena. Od nje često zavisi da li će neko poželeti parčence ili će, kiselog izraza lica otići put druge poslastiračnice. Da li je to ono što želite?

Reče mi jedan čo’ek… No ti ne smijem reći ni ko, ni đe, jer nije fora, da je jedan verski velikodostojnik nedavno pazario ganjc nov BMW na kome su osvanule registarske tablice NP MUFTY. Taararanataraaaa – Tako je, niste pogrešli, reč je o Glavnom muftiji Islamske zajednice u Srbiji Muameru Zukorliću, vrhovnom baji Novoga Pazara i okoline i neprikosnovenom alpha muzjaku među Bošnjacima Raške oblasti ili kako on to više voli da zove – Sandžaka.

Voleli ga il’ ne voleli, slagali se sa njim ili ne, čovek je autoritet među svojim ljudima i ženama, inteligentan, obrazovan, bogat, uspešan, uticajan … i još svašta nešto.

Kada ga je jedna čuvena beogradska novinarka nedavno pitala za karakteristike i poreklo njegovog voznog parka, mufty je presekao priču – Normalno je da gospodin čovek jaše dobrog konja! Mada, ako budemo malo precizniji, mufty jaše bar 250 konja, ako ne i više! Da se čovek grešan upita šta će jednom gospodinu toliki konji! Aferim!

Priča se da je od policije traženo da se za navedeno motorno vozilo izdaju registarske tablice na kojima piše, kratko i jasno MUFTIJA, međutim, takvom zahtevu nije se izašlo u susret zbog pravila da se vozila obeležavaju kombinacijom ukuno pet slova i cifara. Elem, neko je prelomio i naručio tablice na kojima piše MUFTY, verovatno jer je smatrao da tako glasi engleski prevod titule islamskog velikodostojnika.

Al’ ne lezi vraže! Ako je verovati Google prevodiocu, “muftija”  se na engleskom piše “mufti”, a ne “mufty”. Čak nema ni alternativnih prevoda! Ostaje dilema – da li neko od muftyjevih ljudi zeznuo stvar ili se greška potkrala ljudima iz policije. Da stvar bude interesantnija, statusni simbol u vidu specijalnih tablica je vlasnika BMW “makine” koštao oko 80.000 dinara!

Epilog je jasan – na “bembari” piše MUFTY i svi znaju čija je, a to je valjda i bila svrha cele priče! Ovo Y, da budemo iskreni, nakako evropskije izgleda od običnog I. A, mufty, kako kaže, hoće đe i svi mi – u Evropu!

Al, nešto kontam… Mediji su javili da bi naš mufty mogao da avanzuje na mesto reis ul uleme u Sarajevu i da to većma zavisi od toga hoće li se kandidovati za naslednika Mustafe Cerića. Hm…

QUO VADIS MUAMERE u Evropu il’ u Sarajevo? Svejedno. Đe god poš’o, znaće ko si!