Moj profesor psihologije, legenda od čoveka, počasni akademik Ruske Akademije nauka, ispričao nam je onomad na jednom od svojih predavanja sledeću priču. Probaću da je parafraziram.
Sedeo sam nedavno sa mojim prijateljem u kafani. Sa nama je bila jedna dama za koju smo obojica osnovano sumnjali da joj moral nije najznačajnija karakterna odlika. Posle nekoliko pića, priča o životu, muško-ženskim odnosima i još po nečemu, taj moj prijatelj je upita:
- Da li bi ti spavala samnom za 100 evra?
- Ne bih! – kao iz topa odgovori ona, gotovo uvređena.
- A za 200?
- Ne!
- A, za 500 ili možda 1000? – bio je uporan prijatelj.
Sagovornica opet odgovori odrično.
- A, za 2 hiljade? Šta kažeš?
- E, za 2.000 evra... bih! – reče ona, kao na kraju neke licitacije.
Onda moj prijatelj izvadi iz novčanika i pruži joj novčanicu od 10 dinara i reče – Hajdemo!
- Kuda? – zbunjeno će ona – Zar se nismo dogovorili za 2.000 evra?
- To da si k..va, to smo se dogovorili. Ostalo je trgovina!
Naravno da nas je u tom trenutku više interesovalo da li je „pao dogovor“ budući da je adolescencija u drugi plan stavila poentu priče premudrog profe.
Danas, veoma često, gledam javne ljude, ali i one koji nisu javni (mada je kod ovih prvih to očiglednije) i zaključujem da se evolucija mišljenja, ideja, načina života i svega za šta se zalažu nije mogla dogoditi za tako kratko vreme... Nešto je prevagnulo, nešto je bilo katalizator. Nije reč samo o boji kravate, dužini suknje, stavu o homoseksualcima ili Kosovu...
Mnogo toga se kopernikanski okrenulo naglavačke, pa oni što su se juče u jedno kleli danas se u drugo kunu, oni kojima je krv bila crveno-bela danas otkrili su da su im trombociti ustvari crni ili crno beli, da im brat nije brat, kum nije kum... I sve je to nekako direktno ili indirektno povezano sa novcem. Il mi se to samo čini?
Ne sumnjam da svako može da se seti mnoštva primera u napaćenoj zemlji Srbiji. I ako se seti neka to za sebe zadrži.
Onda mi na pamet padne, opet jedna, malo vulgarna dosetka iz naroda - o čoveku koga je priterala velika nužda negde na putu, ali on nije imao gde da je obavi nego tu. Pošto je kraj druma žbunje bilo veoma gusto, nije mogao ceo da se sakrije. Nesrećnik je bio u dilemi da li da u šipražje gurne zadnjicu ili glavu. Po glavi će ga svako poznati, a po dupetu možda i neće... U toku tog razmišljanja sadržaj je završio – u gaćama.
Kada ideje evoluiraju, a poštenje devalvira, sadržaj nikako ne sme završiti u gaćama. Obično oni najpošteniji nemaju baš puno prilika da to poštenje i pretvore u nešto čvršće, opipljivije, pa grabe priliku. Sad, dilema je, šta okrenuti prema drumu. Sakriti lice ili ono drugo...
Čini mi se da većina javnih ljudi narod gleda pravo u oči dok se u žbunju dešava ono što svi znaju da se dešava. Srećom, tu uskače PR koji kaže –
- To što smrdi nije posledica onog što ja radim. To se uneredio onaj pre mene. Eno ga! Pobeže niz drum!
Ništa lično
